Komovi

Opis akcije:Teško je uskladiti radno vreme onih koji su zaposleni i želju da krenemo što pre na put. Krenuli smo sat ranije od uobičajenog, jer nas je čekalo duže putovanje. Uobičajena gužva petkom kroz Beograd, uz kratko zadržavanje na granici sa Crnom Gorom i poslednjih, najdužih 18km od glavnog puta i stigosmo nešto posle 2 sata ujutru do Eko-katuna, 4km iznad sela Trešnjevik.

Start za pešačenje pomerili smo za 10:00, da bismo se odmorili i koliko-toliko naspavali. Osvanuo je lep, sunčan dan, ne pretopao, jer su sunce često prekrivali oblaci. Na startu su bili svi planinari koji su došli – ukupno 31. Išli smo širokom, šumskom stazom do poslednjeg katuna, katuna Labovića, koji nas je i ovog puta prijateljski dočekao i prepoznao one koji su bili već i ranije. Počastio nas je lavorom odličnog sira u kriškama i ponudio da dopunimo svoje čuture svežom vodom.

Zadržali smo se skoro sat vremena i krenuli dalje, sada bez prijatne hladovine prema Ljevorječnom komu.Oko 400m uspona po livadama na kojima je bezbroj ovaca, jaganjaca, goveda i konja. Išli smo umerenim tempom, tako da su svi mogli da prate vodiča. Ipak, u podnožju stena i sipara (na oko 2200m), 5 planinara je odlučilo da se ne penju dalje, jer su već umorni. Još 3 je odustalo na daljnjem usponu, negde na siparu ili steni, tako da je 23 planinara izašlo na vrh (2453m).
Bili smo prezadovoljni, jer osim osvojenog vrha, bili smo nagrađeni predivnim vidikom. Bilo je vedro, pa su se videle okolne planine Crne Gore, Albanije, Srbije. Upisali smo se u knjigu koja je u metalnoj kutiji, zajedno sa pečatom na vrhu.

Malo duža pauza i krenuli smo oprezno nazad, opet do Labovića. Tu su nas sačekali oni koji nisu išli do kraja, a neki su kupili sir. Domaćin nas je ponudio pivom koje mu je preostalo, jer upravo su mu otišli gosti, koji su mu došli na slavu – Petrovdan. Tada smo saznali da se pesma uz zvuke gajdi, koju smo  čuli pri vrhu, čula baš iz ovog dvorišta. Iz istog razloga čula se pucnjava u nekoliko navrata tokom dana.

Prošlo je već 18:00 sati kada smo krenuli prema našim katunima. Vodič nas je iznenadio izborom staze za povratak; odlučio se za dužu stazu, za stabilni sipar – kako je rekao i kozju stazu na padini ispod Vasojevićkog koma. Bila je to zaista mnogo drugačija staza od one kojom smo krenuli ujutru, ali svi smo je prošli bez većih problema i, što je najvažnije, pre nego što je pao mrak. Stigli smo do eko-katuna nešto pre 21:00.
Na Vasojevićev kom krenulo je u nedelju nešto pre 7:00 i stiglo na vrh (2460m) svega 11 planinara. Ostali su bili više raspoloženi za kraće šetnje po predivnim livadama punim cveća u okolini.
Neki su otišli i do Trešnjevika, do podnožja manjeg vrha Lisa. Tu su isto sagrađeni eko-katuni. Razgovor u kafani sa domaćinima otkrio nam je da oni sve znaju; ko je gde išao, kojim putem, kuda smo se kretali ceo dan i da se dvoje planinara noću izgubilo, čuli su dozivanja do 3 sata ujutru. To nije bio niko od naših. Mi smo krenuli i vratili se u grupi. Kažu i da komove ne zovemo pravim imenima, da smo ih prekrstili; ali čak se i oni ne slažu oko njihovih imena. Obećali su i da će staviti u lokalne novine postupak domaćina eko-katuna: bila je dogovorena jedna cena za spavanje, a naplatio nam je 33% više. Baš pre dva dana su poskupeli – kaže.
Sve u svemu, bilo je ovo još jedno uspešno planinarenje, a i vreme nas je ponovo poslužilo. Toplo, sunčano, uz povremene oblake koji su samo zaklanjali sunce da nas ne greje previše.

Tekst pripremila: Magdalena Seleši
Fotografije: Mirjana Stevanović, Magdalena Seleši, Miroslav Gubaš