Princeze sa Kablara

Opis akcije:
Petak, 1.avgust 2008.Tri sata je posle podne, najtopliji deo vrelog letnjeg dana, mi se užurbano ukrcavamo u autobus i krećemo. Ubrzo prelazimo Dunav i u senci petrovaradinske tvrđave osećamo prijatno zahlađenje. Savu smo prešli kod Kaluđerice i već smo na ibarskoj magistrali. U predelu lipovačkih šuma kod motela Srbija pravimo polusatni odmor. Voda, osveženje, piš-puš pauza i ponovo polazak. U Ovčar banju smo stigli sa prvim mrakom. Smeštaj i priprema za spavanje.
Subota, 2. avgust 2008. Verski praznik Sveti Ilija. Na startu tačno u 7:00 sati pojavilo se 45 planinara spremnih za polazak. Grupa veoma heterogena; po polu, godištima starosti, a naročito po fizičkoj kondiciji. Do isposnice Savice išli smo sa kratkim zastojima sat vremena. Ovaj deo staze je strm i polovinu staze idemo serpentinama, a druga polovina je kamenita i moramo pvremeno koristiti i ruke. Dakle, oslonac na tri tačke. Odmor je trajao pola sata. Do vidikovca Skoči Đevojka išli smo sa kratkim zastojima oko sat vremena.Ovaj deo staze je najteži i najneprijatniji. Staza je delimično kamenita, a delimično zemljana i vrlo strma.Klizava je i na njoj je hod nesiguran. Ovde opet pauza od 30 minuta da pristignu i oni zaostali. Na sedlu između kota 879m i 885m  takođe smo napravili malu pauzu da pristigne i začelje, ohrabrili smo kolebljive i svi smo krenuli na vrh zajedno, gde smo stigli u 11:00 sati. Usput smo jeli kupine.Dan je bio sunčan, lep, topao, pa je vidik bio zamagljen i konture nejasne; ali su se dobro videli Ovčar i svi meandri, naročito pogledom iza releja na vrhu. Prvo smo minutom ćutanja odali poštu Drenu Mandiću, planinaru prethodnog dana nastradalog u Himalajima ispod vrha K-2.

Da se potsetimo: poslednjih godina u našem društvu zaživela je praksa takozvanog planinarskog krštenja kada se neki planinar popne, prvi put u životu na neki planinarski vrh, tradicionalno kod planinara za takav uspeh dobija nekoliko blagih udaraca planinarskim konopcem po stražnjici, ali se taj, inače lepi običaj ponekad u našim uslovima pretavara u farsu zbog neukusnih komentara pojedinih prisutnih, nazovi duhovitih „velikih“ planinara, te se dešavalo da neke planinarke odbiju da se podvrgnu ovakvom ritualu, uprkos sreći i zadovoljstvu zbog postignutog uspeha.

S toga je u Poštaru zaživeo nešto drugačiji, simpatičniji i zasad neukaljan običaj, kada vodič slavodobitnika tri puta dodirne planinarskim štapom i proglasi princem ili princezom tog vrha. Poštari to praktikuju prilikom uspona na Kablar. Jer, i planinar zbog težine uspona, i Kablar to zaslužuju.
Na vrhu je sve naše koleginice planinarke, koje su prvi put na Kablaru, umesto planinarskog krštenja, svaku pojedinačno, sa punim imenom i prezimenom naš vodič proglasio „počasnom princezom od Kablara“. Na povratku sa vrha išli smo istočnom stranom – stazom do manastira Nikolje. Skoro polovina planinara – učesnika uspona u grupama je posetilo manastir, u koji smo stigli oko 13:00 sati. U planinarski dom smo svi stigli do 14:00. sati. Popodne slobodan izbor aktivnosti, kupanje u bazenu ili Moravi, šetnja do Ovčar – banje i slično. Jedna grupa je otišla u Međuvršje i posetila manastire Jovanje i Uspenje.

Nedelja, 3. avgust 2008. Ustajanje, priprema i polazak na vrh Ovčara tačno, po programu u 7:00. Žičani pešački most preko Zapadne Morave, sada jezera, u veoma je lošem stanju. Ograda od pletene žice sa obe strane mosta je nepouzdana i na više mesta pokidana i popravljana. Takođe, i drveni pod, u kome su neke daske istrulile, a na nekim mestima i nedostaju, ne uliva poverenje. Most je nesiguran i nedovoljno bezbedan, pa smo se kretali kao početnici na skijama.Oprezno smo nas 43 planinara 20 minuta prelazili preko mosta. Kako neko iz grupe dobaci: „forsiramo Rio Grande del Vest Morava“.

Uz Koronjski do, pored manastira Preobraženje išli smo laganim hodom bez zadržavanja. Do manastira Sretenje stigli smo u 8:20. Šest planinara se zadržalo u manastiru, da bi kasnije otišli do obližnjeg manastira Sveta Trojica i vratili se nazad u planinarski dom. Na vrh Ovčara stigli smo u 9:20. Zbog drveća i dnevne izmaglice, vidik je nešto slabiji nego sa Kablara. Na Ovčaru je naš vodič sada proglasio muškarce „vitezovima od Ovčara“. Do 12:00 sati svi smo stigli nazad u dom.

Pogled na klisuru iz planinarskog doma sa terase sobe 7
Kako verno prikazati Ovčarsko-kablarsku klisuru, a da se ne umanji njena lepota i značaj? Ovde su se sreli i stisli u čvrsti zagrljaj Srednji i Novi vek. Drevni manastiri, čiji zvonici vire iz, sada, zelene dolinei povremeno oglašavaju svojim zvonima, a na stazama i puteljcima u svako doba možete sresti i videti kako promiču monaške rize. Novi vek je doneo novu tehnologiju: moderni asfaltni put i moderna, elektrificarana savremena pruga, brojni tuneli (železnički i automobilski), mostovi, podvožnjaci, nadvožnjaci, dalekovodi, dve brane i dve hidroelektrane i najlepši meandri u Srbiji i sve to na samo 10 km kvadratnih. I naš planinarski dom prirastao za Orlove stene kao lastino gnezdo za streju.Svaki čas nam ispod prozora za trenutak projuri šinobus ili električna lokomotiva i nestaje u tunelu. To traje dve – tri sekunde i ništa se više ne čuje, kao da ništa nije ni bilo. Samo na Orlovim stenama, kao i u celoj klisuri, nismo primetili orlove, koji bi bili, možda najbolja i najvernija spona između dva veka. Podsećamo da mi živimo na razmeđi dva veka i dva milenijuma. Ovčarsko – kablarska klisura je sad obučena u zelenu dolamu do grla zakopčanu, što i dolikuje jednoj monaškoj naseobini. Meandri i Međuvršje na njoj izgledaju kao đerdani, a Orlove stene kao ukrasni broševi. Ima klisura i Beli dolam, koji oblači zimi, sve drugo je isto.
 

Zaključak:
Šta na kraju reći za ovaj izlet? Sve što smo planirali, to smo i ostvarili. Poslužilo nas je lepo vreme. Lepo smo se družili I zabavljali. Svi smo se živi I zdravi vratili. Možemo li zamisliti devojke koje su otputovale na izlet kao obične devojke, a sad se vraćaju kao princeze. To može samo u bajkama Petra Pana i na izletima planinarskog društva Poštar iz Novog Sada.
I da ponovimo rečenicu kojom nas je naš vodič prilikom izlaska iz autobusa u Petrovaradinu, pozdravio: “Oj gospodo I gospođe, što nam vreme brzo prođe!”

Tekst pripremio: Cvetin Ristanović, PSD Poštar Novi Sad
Fotografije: Magdalena Seleši, PSD Poštar Novi Sad