VII Pavlasov memorijal

Kao što se vidi, Novosađani su se odazvali u vrlo malom broju, svega 33 učesnika, od toga 10 iz društva koje je i organizovalo akciju. Celu stvar su "spasli" gosti iz Valjeva i G.Milanovca, njih 53, pa se i tu pokazala, rekao bih, korist od našeg prisustva na Internetu.

Vodiči: Dr Milan Breberina i Cvetin Ristanović

Opis akcije: Gradskim autobusom iz Novog Sada u 08,20h za Beočin selo. Odavde laganim hodom do manastira Beočin, gde su nas čekali otac i sin Dejan i Mihajlo Ranković iz Belegiša, ali su članovi beogradske "Pobede" (Mihajlo je bio najmlađi učesnik akcije, 6 godina). Ovde smo oko pola sata čekali Milanovčane, koji su se telefonom javili da kasne zbog magle. Oko 09,30h su stigli i oni, pa smo krenuli na Osovlje. Dom na Osovlju je, kao što smo znali i očekivali, bio zatvoren pa smo doručkovali stojeći na terasi ispred Doma, a neki su i sedeli na zidiću terase. Zadržali smo se duže od planiranog vremena jer smo sada čekali Valjevce, koji su počeli iznenada da pojedinačno nailaze. Bili su najavili svoj dolazak, ali kod manastira ih nije bilo niti su se javljali telefonom. Tako smo sa Osovlja krenuli  tek posle 11h i šumskim putem, pored vojne antene na Orlovcu stigli na Crveni čot. Nakon kraćeg zadržavanja i fotografisanja otišli smo do desetak minuta hoda udaljenog Pavlasovog čota, gde je i održana skromna svečanost. Planirano je bilo da najmlađi učesnik položi cvetni venac na spomenik, ali je Mihajlo sa ocem Dejanom usput od Osovlja do Čota "skoknuo" do Orlovca, pa su stigli tek na sam završetak svečanosti, te je venac, kojeg je donela Anđa Gubaš, položila devojčica Milica. Održali smo minut ćutanja u znak počasti kako dr Ignjatu Pavlasu tako i svim preminulim planinarima Srbije, a kraći prigodni govor je održao dr Milan Breberina, nakon čega je Ilija Petrović poklonio dva primerka naše monografije "Obzorje" najmlađim prisutnim učesnicima akcije (Mihajlo se do tada još nije bio pojavio sa Orlovca).

Po starom običaju ovde već nastaje osipanje i rasipanje učesnika akcije, jer dobar deo nema nameru da ide na Isin čot, već odmah produžava ka Brankovcu, ali je "tvrdo jezgro" akcije odvelo pedesetak učesnika i na treći planirani vrh, a na Brankovcu je, oko 13h, bio definitivni razlaz na sve strane. Cvetin Ristanović je poveo deo Novosadjana, uključiv Poštare, šumskim maratonskim putem, u Beočin selo na autobus u 15h, većina ostalih Novosadjana je išla na Popovicu, a, kao što sam već napomenuo, Gornjomilanovčani i Beograđani su sa M.Breberinom išli na vodopad Dumbovo, a odatle u Stari Rakovac, gde ih je čekao autobus. Pošto smo se zbog nekoliko planinarki kretali izuzetno sporo, u Rakovac smo stigli tek oko 16h umesto u planiranih 15h, pa su me ljubazni Milanovčani svojim autobusom odbacili do beočinskog puta u Novom Rakovcu, gde sam sačekao gradski autobus. Dva Beograđana su se, pak, sa vodopada vratila do manastira Beočin, gde su ostavli svoj automobil. Moram da napomenem, da se najmlađi učesnik, Mihajlo Ranković, pokazao izvanredno, sa veseljem i lakoćom je prehodao celu stazu, uostalom on je već iskusni planinar koji sa roditeljima mnogo pešači, pre dve godine smo se sreli na Debelom brdu kod Valjeva.

Zaključak: Bilo je i problema. Osnovni je, da nije bilo tradicionalnog, memorijalnog pečata, koji se žigoše samo na dan akcije. Ovaj pečat je izradio i poseduje ga Oto Jan, član Železničara, trebao je da dodje automobilom na Pavlasov čot, ali se nije pojavio. Cvetinu je javio, da je pečat dao "jednoj ženi", te žene nije bilo ili se, barem, nikome nije javila, tako da su planinari ostali uskraćeni za ovu lepu oznaku, koja mnogima nešto znači. Za ubuduće, moramo se u tom pogledu bolje organizovati, odnosno ili odkupiti od Ota taj pečat ili ga, barem, za taj dan sigurno obezbediti, odnosno da ga neki naš član donese na Pavlasov čot.
Drugi problem je, možda, dugoročnije prirode. Bojim se da su ovu akciju novosadski planinari na neki način "izgustirali", odnosno da je trasa isuviše kratka čak i za kratke zimske dane. Možda bismo mogli da razmišljamo o tome da se sa Pavlasovog čota produži izlet na druge strane (Popovica, Čerević, Jazak i sl.). To, naravno, nije urgentno da se rešava, ali smatram da treba razmisliti i prodiskutovati.

Tekst i fotografije: Dr Milan Breberina